ПОВОДОМ НЕДАВНЕ ИЗЛОЖБЕ СЛИКАРА МАРКА ЧЕЛЕБОНОВИЋА (1902–1986) Ка светлостима поетског реализма Био је велики мајстор поетике грађанског света, можда и последњи значајан на европском хоризонту. Поетике оног света који је у Источној Европи нестао са комунизмом и транзицијом, а на Западу са постмодерном неозбиљношћу, изједначавањем високе и популарне културе, као и са уништењем средњег грађанског слоја. Прешао је танан пут од међуратног интимизма до најфинијег од свих реализама и од тамних слика до белине
Пише: Дејан Ђорић
Ликовну сцену у престоници Србије обележиле су троделне изложбе сликара и академика Марка Челебоновића (Београд, 1902 – Сен Тропе, 1986). Посебно се издваја ретроспективна изложба слика у Галерији Српске академије наука и уметности, као и објављивање друге по реду, обимне Челебоновићеве монографије у издању Галерије „Рима” из Крагујевца.
Челебоновић је класик српског и југословенског међуратног сликарства. Још из периода школовања на приватној Академији Антоана Бурдела био је пријатељ са Милом Милуновићем и Сретеном Стојановићем, као и са познатим уметницима Масимом Кампиљијем и Албертом Ђакометијем. Биографски моменат је битан за овог ствараоца. Његов брат је Алекса Челебоновић, један од најважнијих југословенских критичара и историчара уметности, у рангу са најбољим европским. У два наврата, 1947–1949. и 1952–1959, Марко Челебоновић био је професор на београдској Ликовној академији, по многим мишљењима некада најбољој у Европи. Милун Митровић, његов студент, сећао га се као јединог професора који је практично подучио студенте како се слика. Када је видео да се испрва не сналазе, пред целом класом је од почетка до краја урадио једну слику. О томе сведочи сâм сликар (односи се на период 1928–1938): „Најчешће сам почињао од уха, каткада и од ока. Оно што је било донекле литерарно у тим призорима није за мене имало никакву улогу. Од детаља, ширећи га постепено, правио сам целу фигуру. Занимљиво је, при томе, да су најсличније моделу постајале баш оне слике у којима сам, као што рекох, полазио од издвојеног и прелазио затим на остале делове и околину.” Као професор био је широких погледа на уметност; у једном драматичном моменту по Љубу Поповића, избаченог са Академије примењених уметности, указао се као спасилац. Љуба је примљен на Ликовну академију мада се његов рад стилски потпуно разликовао од академских захтева и професоровог поимања.
СТВАРНОСТ ЈЕ УВЕК СПОЉА
Почеци самог Челебоновића такође нису много обећавали, његове прве слике из 1927. године ликовно су невеште. Како то обично бива код правих уметника, сликар је убрзо почео да „затеже систем” и штимује свој ликовни инструмент на коме ће извести неке од антологијских слика новије српске уметности. Један је од последњих великих представника Париске школе, племенитог вида сликања, која траје од Камија Короа до Љубице Мркаљ. То естетски значи да је сликар наставио тамо где су стали Едуард Вијар и Пјер Бонар. Кретао се у правцу интимизације ликовног призора, давања значаја локалном тону, богато насликаној површини, превласти колорита над цртежом и изградњи слике на основу реалног призора. Његов дух се није крио у детаљима већ у својеврсној благости и пастелном тону, без наглих прелаза, драматичних тонских и колористичких контраста. Осим типично међуратног интимизма, који се може схватити и као оптимизам, припадајући Београдској сликарској школи, која почиње са Костом Миличевићем и траје до Драгослава Живковића, Василија Васе Доловачког и Предрага Пеђе Тодоровића, Челебоновић је и сликар реалиста. Није неговао тврди реализам из међуратног периода, развијан на широком ликовном простору од немачког покрета Нова стварност (Neue Sachlichkeit), америчке „нове готике” до совјетског социјалистичког реализма који одговор има у тоталитарној уметности Немачке и Италије. Припадник и официр Француског покрета отпора, Челебоновић је заступник најфинијег облика стварносне уметности – поетског реализма. Чланови „Медиале” никада нису марили за међуратну уметност те врсте, али њен вођа Леонид Шејка помиње Марка Челебоновића као узорног сликара мртвих природа, полица са предметима и глобусима, које су и њега крајње привлачиле. Челебоновић у том смислу каже: „Стварност је увек споља.” Он је велики, можда последњи на европском хоризонту значајни мајстор поетике грађанског света, у Источној Европи несталог са комунизмом и транзицијом а на Западу са постмодерном неозбиљношћу, изједначењем високе и популарне културе, америчким поткултурним глупостима и уништењем средњег грађанског слоја. Био је сликар способан да овлада широким тематским спектром – од мртве природе, ентеријера, екстеријера, пејзажа, марине до акта, портрета и аутопортрета. Од слика тамног општег тона, тихог ликовног сазвучја, ликова и предмета утонулих у тишину, постепено је прешао на сликарство раскошног колорита а у последњим деценијама наглашено белог импаста. Више српских сликара је пред крај живота унело белу боју као преовлађујућу, од Челебоновића, Цветка Лаиновића, до белих цртежа на црној подлози Драгана Мојовића и Шејкиних последњих слика Складишта. Можда је то био и наговештај велике постморталне светлости. Марко Челебоновић је прави уметник хуманиста, каквих је данас све мање, тематски посвећен људском свету и осећањима, идеји да је човеково место у природи и стварности а не у виртуелној и роботској дистопији. Са таквим сликарима враћа се поверење у оно што живот чини лепшим и достојанственијим, или како је критички приметио Драгослав Бокан: „Да ли сте и у једном научно-фантастичном филму видели библиотеку или раскошан ручак?”
***
Биографија
Марко Челебоновић је основну школу завршио у родном Београду, а средњу, током Првог светског рата, у Цириху и Лозани. „Студије је започео 1919. у Оксфорду, а дипломирао права 1922. у Паризу. Те године дошао је у студио Антоана Бурдела у Паризу да се посвети вајарству, али је од 1923. почео да слика. У мају 1925. први пут излагао у Салону Тиљерије. У јуну отишао у Сен Тропе и радио уз Вијара, Сињака и друге. Пре Другог светског рата живео је у Сен Тропеу...” Прву самосталну изложбу у Београду имао је 1937, да би већ наредне излагао са групом „Дванаесторица”. Посећивао Југославију, обилазио Београд, црногорско приморје и српске средњовековне манастире. Остао је близак са нашим уметницима који су долазили у Француску (Сретен Стојановић, Марино Тартаља, Петар Лубарда).
Од 1947. до 1959, с прекидима, био је професор на Академији уметности у Београду. Излагао у Француској, Југославији, Швајцарској, Енглеској, Белгији, Италији, Холандији, Бразилу...
Ликовну сцену у престоници Србије обележиле су троделне изложбе сликара и академика Марка Челебоновића (Београд, 1902 – Сен Тропе, 1986). Посебно се издваја ретроспективна изложба слика у Галерији Српске академије наука и уметности, као и објављивање друге по реду, обимне Челебоновићеве монографије у издању Галерије „Рима” из Крагујевца.
мишљењима некада најбољој у Европи. Милун Митровић, његов студент, сећао га се као јединог професора који је практично подучио студенте како се слика. Када је видео да се испрва не сналазе, пред целом класом је од почетка до краја урадио једну слику. О томе сведочи сâм сликар (односи се на период 1928–1938): „Најчешће сам почињао од уха, каткада и од ока. Оно што је било донекле литерарно у тим призорима није за мене имало никакву улогу. Од детаља, ширећи га постепено, правио сам целу фигуру. Занимљиво је, при томе, да су најсличније моделу постајале баш оне слике у којима сам, као што рекох, полазио од издвојеног и прелазио затим на остале делове и околину.” Као професор био је широких погледа на уметност; у једном драматичном моменту по Љубу Поповића, избаченог са Академије примењених уметности, указао се као спасилац. Љуба је примљен на Ликовну академију мада се његов рад стилски потпуно разликовао од академских захтева и професоровог поимања. 
Почеци самог Челебоновића такође нису много обећавали, његове прве слике из 1927. године ликовно су невеште. Како то обично бива код правих уметника, сликар је убрзо почео да „затеже систем” и штимује свој ликовни инструмент на коме ће извести неке од антологијских слика новије српске уметности. Један је од последњих великих представника Париске школе, племенитог вида сликања, која траје од Камија Короа до Љубице Мркаљ. То естетски значи да је сликар наставио тамо где су стали Едуард Вијар и Пјер Бонар. Кретао се у правцу интимизације ликовног призора, давања значаја локалном тону, богато насликаној површини, превласти колорита над цртежом и изградњи слике на основу реалног призора. Његов дух се није крио у детаљима већ 
у својеврсној благости и пастелном тону, без наглих прелаза, драматичних тонских и колористичких контраста. Осим типично међуратног интимизма, који се може схватити и као оптимизам, припадајући Београдској сликарској школи, која почиње са Костом Миличевићем и траје до Драгослава Живковића, Василија Васе Доловачког и Предрага Пеђе Тодоровића, Челебоновић је и сликар реалиста. Није неговао тврди реализам из међуратног периода, развијан на широком ликовном простору од немачког покрета Нова стварност (Neue Sachlichkeit), америчке „нове готике” до совјетског социјалистичког реализма који одговор има у тоталитарној уметности Немачке и Италије. Припадник и официр Француског покрета отпора, Челебоновић је заступник најфинијег облика стварносне уметности – поетског реализма. Чланови „Медиале” никада нису марили за међуратну уметност те врсте, али њен вођа Леонид Шејка помиње Марка Челебоновића као узорног сликара мртвих природа, полица са предметима и глобусима, које су и њега крајње привлачиле. Челебоновић у том смислу каже: „Стварност је увек споља.” 
Он је велики, можда последњи на европском хоризонту значајни мајстор поетике грађанског света, у Источној Европи несталог са комунизмом и транзицијом а на Западу са постмодерном неозбиљношћу, изједначењем високе и популарне културе, америчким поткултурним глупостима и уништењем средњег грађанског слоја. Био је сликар способан да овлада широким тематским спектром – од мртве природе, ентеријера, екстеријера, пејзажа, марине до акта, портрета и аутопортрета. Од слика тамног општег тона, тихог ликовног сазвучја, ликова и предмета утонулих у тишину, постепено је прешао на сликарство раскошног колорита а у последњим деценијама наглашено белог импаста. Више српских сликара је пред крај живота унело белу боју као преовлађујућу, од Челебоновића, Цветка Лаиновића, до белих цртежа на црној подлози Драгана Мојовића и Шејкиних последњих слика Складишта. Можда је то био и наговештај велике постморталне светлости. 
Марко Челебоновић је прави уметник хуманиста, каквих је данас све мање, тематски посвећен људском свету и осећањима, идеји да је човеково место у природи и стварности а не у виртуелној и роботској дистопији. Са таквим сликарима враћа се поверење у оно што живот чини лепшим и достојанственијим, или како је критички приметио Драгослав Бокан: „Да ли сте и у једном научно-фантастичном филму видели библиотеку или раскошан ручак?”
